Пословање у „белој“ и „сивој“ зони
Да, наравно да би сви требало да послују легално и плаћају порезе. Закон тако каже.
Реалност је ипак таква каква јесте. Држава не може баш свакоме да обезбеди ни полицајца ни кинески полицијски дрон да га прати. Све и да може, полицајац је подмитљив, а дрон може да се поквари. Зато привредницима увек остаје нека „сива“ зона у којој они сами бирају да ли ће да уђу или не.
Читалац овог текста се сигурно и сам често сусреће са пословањем у сивој зони – аутомеханичарима, електричарима, молерима, „шанерима“, агентима за некретнине, чак и зубарима, па и овде негде поменутим снимањем свадби или продајом колача.
Пословање у белој и сивој зони има своје предности и мане. Поједностављено је рећи да предузетник из „сиве“ зоне нелојално конкурише предузетнику из „беле“ зоне. Предузетници из „сиве“ и „беле“ зоне једноставно сами бирају своје „сиве“ или „беле“ пословне моделе бирајући предности једног и избегавајући мане другог пословног модела.
Видљивост пословања је кључан фактор избора беле или сиве зоне пословања. Трговац који има радњу на прометном месту нема много избора осим да легално послује јер је видљив инспекцијама, а успех му зависи од посете великог броја непознатих купаца. Са друге стране, предузетник који до посла долази по препоруци, преко малих огласа или летака у сандучићима, нпр. молер или електричар, нема претераног разлога да превише легално послује, осим уколико не жели да има уплаћен стаж и пензију.
Међутим, приватник који је „невидљив“ у сивој зони не може толико агресивно да се рекламира као онај ко ради легално, па његово пословање остаје у скученим оквирима. Некоме је такво пословање у малим оквирима задовољавајуће, али ако није мора да изађе из сиве зоне да би дошао до ширег круга клијената које не зна и међу којима може бити неко ко ће да га пријави.
Рад са фирмама као клијентима је други битан фактор. Фирма да би платила тражи фактуру и плаћање преко рачуна. Уколико кифлице продајете домаћинствима неће вас нико питати ништа осим да ли је кифлица укусна и колико кошта. Ако хоћете да радите кетеринг за веће догађаје мораћете да наплаћујете преко рачуна, тј. легално.
Легално пословање подразумева додатни административни трошак, ту је књиговођа, адвокат, долазе инспекције, потребни су правилници, елеборати, противпожарни апарат… па је природна тенденција да се ови трошкови избегну ако је могуће, да зарада буде што „чистија“. Ипак, преко одређеног обима посла и нивоа видљивости, овакви административни трошкови су неизбежни да би се обим посла и видљивост задржала.
Предузетник из „сиве“ зоне отуда није само нелојална конкуренција која узима посао предузетнику из беле зоне. Предузетник из сиве зоне својим избором да послује „испод радара“ свом колеги из беле зоне уједно препушта значајан део клијената и тржишта који само са белом зоном и хоће да послују.