Оптерећивање малих зарада са 60% – рецепт за сиромаштво

Минималне зараде у Србији оптерећене су са скоро 60% пореза и доприноса, тако да запосленом који месечно заради бруто 50,000 рсд остане свега 32,000 рсд у рукама, а држава узме 18,000 рсд. У уређеним економијама минималне зараде се не оптерећују уопште или врло мало, а затим се примењује прогресиван порески систем. Удружење „Заштитник предузетника и привредника Србије се залаже за праведан, прогресиван и транспарентан порески систем у којем  оптерећење бруто минималних зарада не би било више од 10% што би на нашем примеру значило да би запосленом на крају месеца остало 45,000 рсд уместо садашњих 32,000 рсд, а порези и доприноси би износили 5,000 рсд. На тај начин би се подигао стандард онима који највише раде, а најмање зарађују, а разлика би се свакако прелила у потрошњу. На округлом столу одржаном 30.01.2021. у медија центру закључено је да новца у оптицају има довољно да се покрије разлика која би настала смањењем оптерећења минималних зарада и намета који гуше предузетнике и привреднике који не зарађују много.ПОтребно је да држава прекине са следећим праксама и врати интегритет и достојанство институцијама: 

• допуштање страним инвеститорима исисавање новца без плаћања пореза на добит у Србији, тако што се завршни рачуни фингирају да буду у губитку или малој добити, а новац се извлачи фактурама за наводне консултантске услуге 
• субвенционисање страних инвеститора новцем који генерише домаћа привреда
• допуштање црног тржишта у којем највећим делом учествује сама држава (количина робе која прође на царини, количина струје, горива и цигарета за које држава допушта да се пласирају „испод радара“ без плаћања акзице и пдв-а). На тај начин новац завршава у џеповима интересних група уместо у буџету. 
• намештање јавних набавки по вишеструко већим ценама од тржишних где опет новац завршава у џеповима појединаца, а акетри таквих афера се не санкционишу 
• постављање нестручних кадрова на кључне позиције за нашу економију 

Шта на то кажу синдикати? 

Инверзна је, да не кажем и перверзна, позиција и логика по којој се, пропорционално гледано, највише опорезују најнижи приходи. Тако се „поскупљује“ и чини неисплативим најјефтинији рад што за консеквенцу има гурање и малог бизниса и радника у зону сиве економије. 

Стара истина у економији и политичкој социологији је да су порези и пореска политика, као и политике субвенција и ограничења монопола реални тест или лакмус папир за чије интересе ради државна економска и социјална политика и шта стоји иза парола о бризи за запослене и мале послодавце. Уосталом, нестабилни и недовољни раст уз сервилан однос према корпоративном капиталу и пратећи раст неједнакости и сиромаштва најбоље показује ефекте деценијске политике које су водиле све власти на овом простору. 

Назависност, као и други синдикати деле са вама уверење да је део решења у подизању неопорезивог дела до приближне висине минималца (прим. бруто) што би омогућило и осетније подизање најнижих зарада, односно приближило их вредности актуелне медијалне зараде која је испод 400 евра. 

Мање од тих 400 евра за реалан посао, а не за политички креирано радно место, не би требао нико да прими. Наравно ако мислимо да се лишимо беде и социјалне искључености. 

Ево најједноставнијег примера. Наша просечна породица је данас тек трочлана. По свим истраживањима и анализама за њену колико толико пристојну егзистенцију, односно плату за живот, потребно је не мање од 80,000 до 100,000 динара. Практично бар две плате од 400 евра. 

Наградно питање је у колико наших породица ради двоје, а колико их има које живе у драми свакодневног преживљавања? 

Проф. др. Зоран Стојиљковић

председник главног одбора синдиката „Независност“