Не желимо репресију – желимо шведски модел

У доба елементарне непогоде, изазване корона вирусом, наивно смо очекивали од државе да донесе мере помоћи угроженим секторима који су мерама ограничења онемогућени да раде. Ништа није урађено да се помогне организаторима свадби, фотографима, музичарима, угоститељима, туристичким водичима, играоницама, произвођачима торти и осталима који годинама уназад издашно пуне буџет и финансирају те исте људе који који им сада кроје судбину.

Не само да нема помоћи, већ држава даје себи за право да носиоце наше привреде третира као најгоре криминалце. После иживљавања над пекарама, последњи у низу је слушај наше заступнице Слађане Трајковић, власнице кафића „Копакабана ММЛ“, која се месецима бори да одржи посао у животу због мера ограничења. Да ли је у том периоду посетио неко из државе да пита како преживљава? Да ли се неко сетио да отпише порезе и доприносе? Да ли се неко сетио да смањи дажбине? Не, није се сетио. Али су се досетили да предузетницу која годинама уназад запошљава, плаћа порезе, доприносе и десетине парафискалних намета ухапсе као најгорег криминалца!  

„Уредбом о мерама за спречавање и сузбијање заразне болести covid 19“ предвиђено је радно време угоститељских објеката до 23ч. Уредба не дефинише појам радног времена. И „Копакабана ММЛ“ је затворила своја врата у 23ч. „Одлуком о радном времену угоститељских објеката на територији Града Београда“ члан 2 дефинисано је да „радно време почиње од момента када корисници услуге могу да уђу у угоститељски објекат. Радно време се завршава у моменту када корисници услуге не могу да улазе у објекат“. 

У 23:15 гост и власница у ухапшени, без јасно наведеног назива дела, члана, става и тачке закона. 

У исто време, сведоци смо да многи објекти у самом центру града раде неометано, па се отуда чудимо оволикој пажњи коју је добила власница малог локала у Малом мокром лугу. 

Оно што код грађана изазива додатни револт је чињеница да на друштвеним мрежама можемо видети фотографије високих државних функционера и политичара како се окупљају без адекватне заштитне опреме, не поштујући дистанцу чиме директно крше мере које су сами прописали, без икаквих последица. 

Ово можда понуди одговор на питање – зашто су институције и кризни штаб изгубили свој кредибилитет и зашто треба озбиљно покренути питање укидања свих забрана и свођења прописаних мера на ниво личне одговорности према тзв. шведском моделу. 

Стоп малтретирању грађана и привредника и злоупотреби положаја.