Зашто ће држава морати да одустане од наплате пореза фриленсерима?

Пореска управа је 13. октобра ове године, након 20 година ћутања, неизјашњавања и необављања свог посла, изазвала праву пометњу у бројној српској заједници радника на интернету, познатих у широј јавности под називом "фриленсери", најавом да ће их опорезовати до пет година уназад и доузети им и до 80% зарада које су стекли напорним радом. Како и зашто се око 100.000 људи нашло у ситуацији у којој су не само угрожена њихова елементарна људска права него и сама егзистенција? 

Задатак Пореске управе није само да убира порезе. Она је такође одговорна за националну пореску културу, едукацију и информисаност. Грађани Србије као радници, навикли су да им се порези аутоматски обрачунавају са плата у процесу у којем сами уопште не учествују и нису дужни да га разумеју. Зато већина радника и није свесна да им држава обрачунава и узима порезе и доприносе у висини 60% од минималца на пример већ многи мисле да их послодавац слабо плаћа.  Пдв се током куповине такође аутоматски обрачунава, а остали порези стижу у виду обрачуна и уплатница на адресу становања (порез на имовину на пример).

Пореска култура у Србији јесте заиста на најнижим могућим гранама, али грађани Србије нису криви за то. У случају фриленсера није било аутоматског опорезивања девизних прилива, није било обрачуна, није било пореских решења, па ни опомена за неплаћен порез - ни једне једине! Напротив, Пореска управа се изгледа потрудила да фриленсере доведе у заблуду и увери их да се порез на рад на интернету не наплаћује или да се не може наплатити и о томе постоје бројна сведочења која би се једног дана могла наћи пред судовима у Србији или Стразбуру. Сама чињеница да 99.7% фриленсера није плаћало порез иде у прилог тезе да је за то одговорна сама Пореска управа која сада покушава да последице своје неефикасности свали на људе који су и пре ове кризе спадали у социјално угрожену категорију. 

Дакле, ко би то у Србији уопште био спреман да ради напорно, практично без радног времена, без права на годишњи одмор и боловање, без здравственог осигурања и ПИО? Која би то врста људи прихватила да раде годинама, а да им не иде радни стаж и да, за разлику од запослених код домаћих послодаваца, немају ама баш никаква права која проистичу из радног односа? Јасно је да се ради о људима који из неког разлога нису успевали да дођу до регуларног посла, са законски прецизираним обавезама и правима  како радника тако и послодавца. Под притиском нарастајућих економских проблема у држави и сопствене финансијске исцрпљености, ови људи су били приморани да се јаве на неки од огласа страних послодаваца, нерегистрованих у Србији, а који иначе доминирају на сајтовима на којима се нуде неки повремени послови. Да ли је могуће да држава није била свесна чињенице да се, готово 20 година, на српском тржишту оглашава тако велики број страних послодаваца који игноришу законе Србије? Феномен фриленсинга  се дешавао у готово свим државама света, али су оне, за разлику од Србије, пожуриле да ту област јасно регулишу законом. 

Свесна успона фриленс индустрије, држава Србије је одлучила да, толерисањем радника на интернету и начина на који су радили, купује социјални мир и ужива у константном и нарастајућем приливу девиза. Дакле, више су него транспарентни мотиви због којих су држава и њена Пореска управа одлучиле да фриленсере "не прекидају" у раду две деценије. Намера државе  да зараду фриленсера ретроактивно оптерети порезом од 20% и доприносима од 36%, примењујући противуставно допуну закона од 15. децембра 2019. године на пет година уназад, је злонамерна и погубна. Када се на све то додају камате, за последицу имате прави порески масакр у покушају да се финансијски уништи 100.000 породица. 

Фриленсери од државе нису тражили ништа, укључујући ту ни социјалну помоћ, на коју би многи од њих имали пуно право као незапослена лица, а обезбеђивали су прилив девиза што је ишло у корист државе. Не сме се изгибити из вида ни то да је српска Пореска управа бирократски диносаурус претрпан тонама папира у којима се дави у веку свеопште дигитализације и информатичке просвећености и као таква је одговорна за тренутну ситуацију за коју покушава да пребаци одговорност на другу страну коју чини социјално рањива и угрожена група људи. 

Многа удружења и појединци су подржали фриленс заједницу јер је ова ситуација доказ за то да нам је порески систем застарео и да му је неопходна хитна реформа. 

У преговорима са удружењем фриленсера и формирањем заједничких правних тимова, држава мора наћи праведно и , пре свега, хумано решење и показати да јој је судбина свих њених грађана подједнако важна.